Kako je staklo ogledala napravljeno?

Zanatlija ili čovek koji je globalizacijom uništen. Čovek čije senke viđamo u nekoj uličici, onaj čiji je šešir zaboravljen u etnografskom muzeju u podrumu, onaj čiju ogrlicu je nosila tvoja baka, onaj koji pravi najudobniju obuću. Zanatlija, onaj koga više nema. Pre par decenija biti zanatlija na Balkanu značilo je imati status poštenog i cenjenog majstora koji je svoje poslove obavljao časno i uz pomoć šegrta.

Zanatstvo je pojam koji obeležava period od prosvetiteljstva do kasnog dvadesetog veka kada industrijalizacija počinje da potiskuje male privrednike, a velike kompanije započinju masovnu proizvodnju stvari koje su nam bitne za svakodnevni život. Stakloresci, poslastičari, obućari i časovničari postaju nevidljivi u modernom društvu, a neoliberalni kapitalizam nas vodi u masovnu potrošnju, pa umesto da popravimo nešto što je pocepano mi kupujemo. Nema krpljenja, samo trošenja. Nema utiskivanja vrednosti u proizvod, ali ima zamene jer je to lekcija koju učimo u ovom veku. Sve može biti zamenjeno jer nema autentičan pečat.

Kroz istoriju možemo primetiti da pored vode koja je bila prvo ogledalo imamo polirane površine metala gde se čovek mogao ogledati, a poludrago kamenje poput crnog opsidijana služilo je u iste svrhe. Danas se precizno sečen crni opsidijan koristi za predviđanje i razne magijske radnje. Crni opsidijan je vrsta vulkanskog stakla koje nastaje brzim hlađenjem lave, a najstariji materijalni ostaci potiču oko 6200 g.p.n.e. i pronađeni su na području današnje Turske. Perlice od opisidijana su popularne i danas, ali nemaju funkciju ogledanja već zaštite osobe koja ih nosi, a nama su poznate kao brojanice od opsidijana. Biblijski spisi svedoče takođe o značaju ogledala, a u Kini najstarija ogledala izrađena su od poliranog tamnog žada.

Postoje različiti načini pravljenja stakla, a ogledalo uobliku koji je nama danas poznat izrađeno je od staklene površine s jedne strane dok je sa druge prekriveno metalom. Metal ima funkciju da obezbedi reflektirajuću površinu, a tu funkciju su nekada obavljali drugi materijali. Arheološki podaci pokazuju da materijalni ostaci ogledala koji su pronađeni na području nekadašnje Mesopotamije u sebi sadrže olovo i nisu bila ravne površine. Feničani su prilikom svojih udaljenih putovanja prenosili tradiciju pravljenja ogledala, pa se ovaj zanat širio Mediteranom. 

Pesak koji u sebi sadrži silicijum-dioksid, odnosno drobljeni kvarc predstavlja osnovnu bazu stakla. Svaki pesak uglavnom sadrži određenu količinu gvožđa, pa je zelenkasta boja normalna pojava. Ukoliko želimo staklo gde nemamo nikakvu primesu boja smesi dodajemo određenu količinu selena. Selen koji dodaje crvenilo u smesu neutrališe zelenu, pa samim tim dobijamo bezbojno staklo. Različita potražnja kada je reč o staklu uticala je da tokom istorije bude ispitano na koji način sve možemo bojiti staklo, praviti stakla različite strukture i oblika. Ukoliko želimo da dobijemo staklo tamnoplave boje u smesu ubacujemo određenu količinu kobalta, a mangan nam omogućava da dobijemo staklo specifične ljubičaste nijanse. 

Kada je reč o pravljenju stakla prvi korak je zagrevanje jer se pesak topi tek na temperaturi od 1704 °C. Profesionalne fabrike imaju specijalizovane mašine za zagrevanje i topljenje peska, a mi ukoliko želimo ovo da izvedemo u kućnoj varijanti moramo da ubacimo natrijum-karbonat u smesu jer će nam on omogućiti lako topljenje. Problem nastaje jer natrijum-karbonat i pesak daju staklo koje se topi u vodi, pa je neophodno da u smesu uključimo drobljeni krečnjak kako bi izbegli komplikacije i deformitete. Predmeti koji nas okružuju poput čaše, bokala, sijalica, ogledala, prozora sadrže sodu i kreč jer je neophodno da poseduju veliku čvrstinu da bi smo mogli da ih koristimo u kućnoj upotrebi. Dakle, pesak, natrijum-karbonat, kreč, oksid magnezijuma, oksid aluminijuma i malo borne kiseline predstavljaju glavne sastojke za nastanak stakla. Bitno je u specijalizovanim radnjama nabaviti hemijska sredstva koja će sprečiti nastanak mehura u mešavini za proizvodnju stakla.

Kada smo napravili navedeni miks, sledeći korak je da mešavinu ubacimo u peć i čekamo dok ne dobijemo tečnu masu. Temperaturu određujemo u odnosu na fizički izgled stakla jer je neophodno da staklo postane glatko kako bi omogućilo što lakšu izradu predmeta. Polako spuštanje temperature je izuzetno važno, a kada dobijemo lepu masu prebacujemo je u mašinu za oblikovanje. Kalupi se biraju i pod određenim pritiskom dobijamo različite predmete. Važnost i umeće ovog procesa ogleda se upravo u tome da i kada se ceo proces završi nadgledanje je neophodno jer ne želimo da dođe do pucanja prilikom naglog spuštanja temperature stakla. Završni korak podrazumeva brušenje kako bi staklo dobilo određeni sjaj. 

Značaj stakla možemo videte kroz istoriju gde je status plemstva između ostalog određivan na osnovu luksuznih predmeta koje je porodica posedovala, a kasni srednji vek predstavlja doba koje nazivamo renesansom stakla. Plemstvo je tada jedino imalo pristup staklu, pa su samo oni trgovali ogledalima i specijalno uređenim ukrasnim predmetima. Šuplji predmeti od stakla nastali su specijalnom metodom duvanja u još uvek toplu masu.

Najpoznatiji duvači stakla dolaze iz Venecije, pa je samim tim venecijansko staklo zauzimalo posebno mesto. Crkveni red benediktanaca se specijalizovao za proizvodnju luksuznih predmeta od stakla što je u godinama koje dolaze učinilo Veneciju centrom industrije stakla po kojem je i danas poznata.